“Gde je daljinski?” pitanje je koje me izbaci iz takta svakog dana, pa I u nekoliko navrata. I uvek se pitam da li je moguće da svaki put ostavim daljinski upravljač od televizora na istom mestu I baš tu me nikada ne sačeka. Šta se dogodi, kao da “sam promeni mesto” da bi se posle izvesnog vremena u neočekivanom trenutku se pojavio tamo gde sam ga prvo tražila. Čini se kao da daljinski ima "svoj život" i voli da nestane baš kada mi je potreban.
Da li sam nevidljiva?
Da li sam ja nevidljiva? Koliko puta vam se desilo da uđete u prostoriju, pozdravite prisutne, a niko vam ne odgovori? Ili da stojite u redu, dok se prodavac ili radnik na šalteru obraća nekom ko se tek pojavio ispred vas, „samo da nešto pita“? Strpljenje ima svoje granice i ponekad nas natera da odreagujemo burno i budemo neprijatni, što drugi često procene kao neprimerenu reakciju.
Niko me u mojoj kući ne čuje, posebno kada treba da kažem nešto važno – ili bar nešto što ja smatram važnim. Razumem dete, namerno me ne čuje, i to bi trebalo da je u redu, jer sam ja roditelj, a roditelj nije uvek u fokusu. Nije da me ne poštuje (barem ja tako mislim), ali očigledno nema sposobnost koncentracije na ono što govorim.
Muž… prisutan, a istovremeno neprisutan – zbog posla, sporta, raznih, božemoj, obaveza.
Kao i više od polovine stanovnika u mom kraju, i ja imam psa. Sve se dogodilo spontano, kao neplanirana trudnoća. I kao što to biva s iznenadnim vestima, okolina je prvo bila u šoku, a onda smo svi počeli da tražimo opravdanja za to što nas je zadesilo. Valjda smo želeli da nastavimo „po starom“ s novim članom.Sve bi se lepo uklopilo, da moj novi član i ja nismo zamenili uloge. Totalni obrt. Postala sam Fifi, fensi Fifi.
