Ključne reči: Trudna sam
Niko me u mojoj kući ne čuje, posebno kada treba da kažem nešto važno – ili bar nešto što ja smatram važnim.
Razumem dete, namerno me ne čuje, i to bi trebalo da je u redu, jer sam ja roditelj, a roditelj nije uvek u fokusu. Nije da me ne poštuje (barem ja tako mislim), ali očigledno nema sposobnost koncentracije na ono što govorim.
Muž… prisutan, a istovremeno neprisutan – zbog posla, sporta, raznih, božemoj, obaveza.
Sve to razumem i naučila sam kako da govorim malo, a konkretno, u kom trenutku da se obratim i najvažnije – na koji način da kažem. Ali ni to nije dovoljno da me nakon tri ponavljanja "čuju".
Pokušala sam čak i sa strategijama koje preporučuju pedagozi i psiholozi.
- Privuci pažnju pre nego što govoriš.
- Smanji ometanja sa strane: telefona, televizora.
- Budi jasna i direktna.
- Koristi pozitivan ton i govor tela.
- Postavi granice, ostani dosledan.
- Razmisli o vremenu i načinu komunikacije.
Kažu:
Sve sam to uglavnom primenila. I ništa. Sve isto, osim što sam ja ostala bez ideja i pomirila se sa tim da je moj zadatak sa ukućanima zasnovan na beskrajnom ponavljanju istih stvari, ako želim da me zbog nečega čuju.
Sve dok jednog dana, kao i uvek, nisam išla iz prostorije u prostoriju za svojim devetnaestogodišnjim detetom – pardon, personom! – i ponavljala jednu te istu obavezu koju bi trebalo da uradi tokom dana. Na to nisam dobila nikakvu reakciju tipa "da/ne/možda", jer je telefon zvonio i obaveštavao, a ja sam baš tad našla da govorim?!
"Trudna sam," izgovorila sam mirnim tonom u trenutku kada je kucala poruku "hahahhahhahahaa" sa namrštenim izrazom na licu (što mi, naravno, nikada neće biti jasno, al’ ajd’).
Njen svet je stao, i ja sam napokon bila u fokusu. Nekoliko sekundi bez teksta, otvorenih usta, bez telefona – i ja sam konačno imala svoje vreme da me čuje! Tooo, uspela sam! I ponovila sam zadatak o kojem sam sve vreme pričala.
"Čekaj, šta kažeš?? Jesi pri sebi?? Kako trudna??!!"
Šta bre kako, znaš ti kako, a pri sebi naravno da nisam i samu sebe sam iznenadila. I naravno, ide
razgovor o mojoj “trudnoći”. Zadatak, po milioniti put ponovljen tek nakon razgovora i
olakšanja da ja ipak nisam trudna, a sve zato jer mi je trebao sekund pažnje da bi me čula.
Zato, ako želite da vas ukućani čuju, na listu pedagoga i psihologa dodajem:
• bez mnogo razmišljanja, analize, samokontrole i pripreme, samo ubaci ključne reči -
“trudna sam”.
Čuće vas, makar za kratko, svi.