Nije bitno kako sviraš, bitno je da si poznat

Momci, svirate fenomenalno. Na mojoj svadbi je svirao "taj i taj" orkestar. Platio sam ih dosta, ali ne mogu da vam priđu po kvalitetu, iako su poznati.

Ovo često čujem na svirkama. U Srbiji je to model za "domaćine" koji imaju para, dvorište sa najmanje dve kuće, i čekaju veselje da sve to pokažu. Ne sme da bude promašaja – svaki od hiljadu gostiju mora da zna za orkestar koji će da nastupi. Mora i da se vidi kako novac leti ka muzičarima. Tada se rađa takmičarski duh: da vidimo ko će više da časti muziku. Još ako muzičar klekne ili legne dok svira, spektakl je zagarantovan. Na kraju, mora se znati koliko desetina hiljada strane valute je orkestar zaradio. Svi su zadovoljni, statusi potvrđeni.

Sve ovo je u redu, ako popularnost prati kvalitet. Ako nije tako, dolazimo opet do rečenice s početka.

Šta savetovati klincima koji uče da sviraju harmoniku, violinu, gitaru, saksofon? Vežbajte, kvalitet mora da ispliva! Zarada će jednog dana biti proporcionalna vašem trudu!

Nažalost, dragi klinci, nije baš tako. Vežbajte svakako, ali se potrudite i da budete prisutni u medijima, ako ne želite da vas "pobedi" neko sa manje kvaliteta. Ne možete svi na televiziju, ali probajte.

Moji momci i ja ćemo nastaviti da "ubijamo" na svirkama i izazivamo pravo i lažno kajanje kod onih koji nas slušaju, a odlučili su se za drugi, "poznati" orkestar.

Ko nam je kriv što se gnušamo popularnosti?