Nevolja u belom
Popodnevna dremka - taj blaženi osećaj dok tonem u popodnevnu nirvanu proporcionalan je intenzitetu dezorijentisanosti kada se budim iz nje. Ipak, volim to. Posebno zimi, kada mrak rano pada, a sat pokazuje sedam sati. Ponekad se desi da u tom trenutku počnem da se spremam za posao, da bih ubrzo shvatio da je ipak veče.
Obično u to vreme telefon ne prestaje da zvoni, što je siguran znak da nekome trebam i da neće lako odustati. Neretko je to i nepoznat broj. Ne javljam se; baš me briga, ko god da je, poslaće poruku ako je hitno.
Sve do pre neko veče.
„Dobro veče, vi ste muzičar koji je svirao kod mog prijatelja. Bili ste sjajni. Znate, devojka i ja pravimo svadbu i voleli bismo da svirate kod nas. Možemo li se naći i dogovoriti detalje, ukoliko ste slobodni?“
Munjeviti flešbek me pogađa, ali ne dam se. Pomislim: „Taj film nećeš gledati“, ali kulturno odgovaram: „Daću vam kontakt kolege s kojim možete da se dogovorite.“
...
Sedim u restoranu, preko puta nasmejanih budućih mladenaca, i film počinje.
ON: „Znate, biće to sve super, tu su prijatelji, rodbina...“
ONA: „Nee, ne pominji rodbinu, molim te. Ako krenu sa svojim pesmama o Moravi, Zlatiboru, smorićemo se.“
Okreće se ka meni i dodaje: „Ne obraćajte pažnju na njega, on je seljak kao i njegovi, znam koje pesme voli.“ Zatim mi pruža spisak sa oko sto pesama: „Ovo je repertoar koji sam napravila.“
Pokušavam da budem diplomatski nastrojen, pa kažem da je lepo što su se dogovorili oko pesama, jer nam je lakše kada znamo šta da sviramo.
ONA: „Sa NJIM se dogovorila? Pa on je gori od svojih ujaka i stričeva kad su pesme u pitanju!“
Nasmešim se, iako bih najradije pojeo onaj spisak. Kažem: „Nemojte se raspravljati, biće za svakoga po nešto.“
Ona, međutim, insistira: „Nee, biće onako kako ovde piše.“ Pogledam spisak i vidim beleške pored nekih pesama (prvi ples, torta, fotografisanje). Uglavnom pop i narodnjaci „za đuskanje“. „Molim vas, bez 'dvojki' i sličnih gluposti,“ naglašava.
Dogovorili smo sve. Rastajemo se srdačno, ali već slutim u šta će se ona pretvoriti na tom, za njih, jedinstvenom događaju – u nevolju.
...
Sviramo. Atmosfera je lepa, ona igra s drugaricama, on bratski grli kuma i drugare. Prilazi nam i kulturno traži pesmu koju vole njegovi drugari i kum. Pesma odudara od dosadašnjeg ritma i nije na spisku. Počinjem da paničim, ali sviramo što je tražio. Iz te pesme kreće logičan sled sličnih melodija, daleko od ritma za igru. On je emotivan, deli osećanja s prijateljima. Ja sam skoncentrisan na njenu reakciju, jer ipak je ona bila glavna pri dogovoru.
I tada počinje. Prva pesma – drugarice prestaju da igraju i nešto joj šapuću. Ona izgleda kao da im govori: „Ne brinite, rešavam ja ovo.“
Druga pesma – drugarice napuštaju podijum, a ona ostaje sama, ozbiljnog izraza lica, gledajući ka njemu.
Prilazi mu i nešto mu govori. On klima glavom i uz usiljen osmeh nešto odgovara, svestan da su mnogi pogledi upereni ka njima. Sigurno ga je sramota jer se vidi da mu nešto „popuje“.
Treća pesma – on nam prilazi: „Momci, hvala, nastavite po onom spisku.“
Vraćamo se na repertoar „za đuskanje“. Drugarice skaču, a ona s njima. On je tu, ali se primećuje da je potišten. Pokušava da izgleda veselo, ali ja znam da bi najradije sve prekinuo, rasterao i nas i goste. I nju, njegovu nevolju u belom.
Epilog: ona je na stolu, pomalo pripita, traži sve pesme koje je ranije zabranila. Pesme o rekama, šumama, pa čak i ovcama. Gledam je – zna tekstove svih ovih pesama, peva ih s podignutim rukama. Briga je za drugarice koje sede i tupo gledaju oko sebe.
...
Dremkam popodne, telefon zvoni, nepoznat broj. Znam da je to nevolja u belom i ne javljam se. Može mi se.